savetovalište za bebe

Matične stanice se kao unikat i u velikoj količini pojavljaju pri rođenju. Tada je naime ljudsko tijelo prava riznica tih stanica, koje se nalaze u pupkovini i pupkovnoj krvi. Unatoč tomu da matične stanice tijekom čovjekovog života neprestano nestaju, njihova moć starenjem slabi. Jedna oplođena jajna stanica je pomoću dijeljenja sposobna razviti preko 200 specijaliziranih stanica, koje tvore sva tkiva u tijelu. Matična stanica se može dijeliti na novu matičnu stanicu i nove specijalizirane stanice. Matične stanice su nezamjenjiv dio obrambenog sustava, a tijekom zadnjih desetljeća su u medicini pokrenule pravu malu revoluciju. Naime regenerativna odnosno metoda obnavljajućeg liječenja uz njih je dobila nove dimenzije. Poanta je izdvajanje matičnih stanica, njihovo prerađivanje u željeno tkivo i transplantacija na oboljelo tkivo. U pupkovini i njenoj krvi nalaze se posebne matične stanice koje imaju veću mogućnost upotrebe od onih koje se nalaze u drugim dijelovima tijela.
Matične stanice i regenerativno liječenje
Obzirom da su matične stanice vrlo dragocjene za regenerativno liječenje, danas ih pri porodu možete i pohraniti. Vitalnost spomenutih stanica na više desetljeća danas se pohranjuje u pari tekućeg dušika na -196 °C. Čuvaju se u laboratorijima u Belgiji i Nizozemskoj, a u slučaju potrebe mogu biti dostavljene bilo gdje u Europu u roku od 48 sati. Mnogi stručnjaci tvrde da pohranjivanjem matičnih stanica već pri porodu brinete o zdravlju svojeg djeteta. Iz njih se naime razvijaju drugi oblici stanica, a pri nanošenju na bolno tkivo znatno pomažu pri liječenju i regeneraciji napadnutog tkiva. Regenerativno liječenje s matičnim stanicama je najučinkovitije kada se radi o našima vlastitima. Dakle pohranjivanjem stanica svoje djece u slučaju bolesti povećavamo mogućnost liječenja. Pri rođenju je količina matičnih stanica vrlo velika i one su vrlo vitalne.
Liječenje matičnim stanicama
Obzirom da matične stanice imaju visoku funkciju liječenja, danas se koriste u liječenju mnogih bolesti kao što je na primjer leukemija. 2008. godine je objavljen popis bolesti koje možemo liječiti autološkom upotrebom matičnih stanica, dakle upotrebom stanica koje pacijent dobiva iz vlastite krvi. Kod alogeničnog liječenja matične stanice se uzimaju od donatora. Popis bolesti je sadržavao i neke oblike raka, neke oblike tumora, parkinsonovu i alzheimerovu bolest, multiplu sklerozu i dijabetes. Matične stanice u takvim slučajevima pomažu u nadomještavanju manjka ili nedjelotvornih stanica. Osim spomenutih bolesti stručnjaci ocjenjuju da bi se u budućnosti spektar liječenja pomoću matičnih stanica mogao znatno povećati.
Uzimanje stanica
Vjerojatno se pitate kako protiče uzimanje matičnih stanica . Postupak je bezbolan kako za majku tako i za dijete, jednostavan je i siguran. Pri uzimanju ne dolazi do zahvata prema tijelu. Najprije je potrebno sklapanje ugovora o pohranjivanju stanica, zato se prije uzimanja savjetujte sa svojim liječnikom. Primiti ćete paket za uzimanje i prijevoz krvnog uzorka, kojega će uzeti porodničar ili medicinsko osoblje u rađaoni. Postupak je jednostavan i traje samo nekoliko minuta. Matične stanice će zatim biti osigurane i dostavljene u belgijski laboratorij, gdje ih se najprije pohranjuje na 20 godina. Nakon dvadeset godina dijete može samo odlučiti da li će produljiti njihovo pohranjivanje. Za više informacija o pohranjivanju matičnih stanica možete posjetiti internet stranicu www.itera-ls.org/. Recimo još i to da pohranjivanje matičnih stanica za potrebe vlastitog djeteta ili njegovog brata, tj. sestre, treba platiti.

Stenoza pilorusa je bolest mlađeg odojčeta, kod koje glavnu smetnju predstavlja suženje pilorusa, usled hipertofije kružnog mišića koji zatvara prolaz iz želudca u dvanaestopalačno crevo.
Glavni znak bolesti je spastično povraćanje, koje počinje između 2-5 nedelja posle rođenja. Do tog vremena  odojče može da napreduje normalno, ne pokazajući nikakav poremećaj. Povraćanje se obično javi naglo. Odigrava se  10-15 minuta posle podoja. Sadržaj želudca se izbacuje pod velikim pritiskom, u obliku luka na veliku daljinu i do 1 metar.Uglavnom se javlja posle svakog podoja.Želudac se proširi, hrana se duže zadržava, a povraćanje se javlja nešto kasnije.Opšte stanje novorođenčeta postaje teža. Stolica je ređa, zelenkasta i sluzava usled gladi a mokrenje je oskudno.Dete gubi na težini, usled stalnog gubitka postane distrofično i dehidrirano.Karakterističan je izgled i izraz lica, takva deca  su sa naboranim čelom i bolnim izgledom.Hipertrofična muskulatura pilorusa koja zatvara lumen pilorusa, pa hrana ne može prolaziti iz želudca u duodenum ili je prolaz veoma spor.
Lečenje
Najpre se pokušava konzervativno lečenje spazmoliticima i davanje čestih i manjih obroka.Ako takvom lečenjem odojče i dalje gubi na težini, i povraćanje se nastavlja mora se preduzeti hirurški zahvat.On se sastoji od presecanje pilorusnog mišića treba obratiti na postoperativno lečenje.
Od hipertrofične stenoze pilorusa treba razlikovati običan pilorospazam, jer ima slične simptome, međutim uzrok nije anatomsko već samo funkciono suženje pilorusa, koja nastaje kao posledica spazma mišića.Nega,lečenje, ishrana su isti ali ne dolazi u obzir hirurški zahvat.

Mada zvuči dosta čudno neke materije iz hrane i pića mogu izazvati depresiju. Loše psihičko stanje mogu izazvati crveno meso u većoj količini, slatkiši, zaslađivači kafa, kafa… Pored hrane i loše navike mogu da dovedu do lošeg raspoloženja…
Crveno meso
Svi koji koriste često u ishrani svinjetinu, govedinu, jagnjetinu u većim količinama rizikuju da budu depresivni. Vlakna crvenog mesa ne mogu da se potpuno svare u digestivnom traktu tako da se meso ne raspada. Tada se formiraju toksini koji se resorbuju u krv i deluju na nervni sistem izazivajući umor, razdražljivost, čak ponekad i ozbiljnije depresivno raspoloženje.
Slatkiši
Mnogi loše raspoloženi ljudi vrlo često kada su loše volje pokušavaju da stres leče sa slatkišima, ali je naučno dokazano da previše šećera pogoršava depresiju i dovodi do umora, a može dovesti i do fizičke zavisnosti.
Navika da se unose veća količina šećera u organizam stvara proizvodnju insulina. U slučaju da organizam ne dobije očekivanu dozu dolazi do naglog pada raspoloženja.
Zaslađivači nisu zamena za šećere, posto takođe izazivaju depresiju.
Kafa
Tri do četiri šolje kafe u toku 24 časa dovodi do zavisnosti od kofeina. Važan sastojak kafe je vrsta dopinga, tako da se lišavanjem crne tekućine možemo osetiti malaksali. Uživaoc veće količine kofeina posle naglog prekida konzumiranja kafe mođe osećati nesreću I bezvoljnost. Ipak, nije preporučljivo ni naglo prestati sa kafenisanjem, posto može doći do glavobolje.
Navike
Često depresiju ne izazivaju same namirnice, već navike u vezi ishrane. Dijeta koja je sastavljena od jednolične hrane, često neukusne, može dramatično porgoršati raspoloženje i izazvati hroničan umor.
Za dijetu treba odabrati namernice  koje su ukusne i treba se truditi da se uživa u niskokaloričnim obrocima, koji su lepo dekorisani.

Hipogalaktija (smanjeno lučenje mleka) je najveća smetnja prirodnoj ishrani.Predstavlja nejveći uzrok pothranjivanja i gladovanja odojčeta.Hipogalaktija može biti primarna kada je lučenje mleka smanjena.Izuzetno retka pojava potpunog odsustva lučenja mleka agalaktija.Mnogo većeg praktičnog značaja je sekundarna hipogalaktija.Dojka po svojoj anatomskoj gradji je sposobna za dovoljno lučenje mleka ali često dolazi do odredjenih poteškoća kao što su:
Loša nega mlečne sekrecije kod porodilja, zbog normalnog razvoja mlečnosti dojke neophodno je da se dojka posle dojenja uredno i što potpunije prazne.
Ako novorodjenče slabo sisa, nevešto, umorno dolazi do zastoja kolostruma i smanjuje lučenje.
Zato treba nakon prve nedelje posle porodjaja kontrolisati merenje posisanog mleka, probni podoj.
U slučaju da novorodjenče slabo prazni dojke neophodno je isprazniti na veštački način manuelno, pumpicom.
Ako je žlezdano tkivo dobro razvijeno još bolji uspeh se može postići pored toga što dete sisa, izvlačiti preostalo mleko.
Do hipogalaktije može da dovede sprečeno normalno pražnjenje dojke to može biti od strane deteta ili majke.Može biti privremena ili trajna.Na odojčetu se vidi  gladovanje koji se ispoljava  u slabijem ili jačem stepenu.
Opis gladnog deteta: San je nemiran, često se budi, jako plače, naročito dugo u večernjim časovima tzv. večernja hipogalaktija.Smiri se za kratko vreme, ako se da malo čaja.Sledeći obrok sisa naglo i puno vazduha proguta, nakon toga se javljaju grčevi, bljuckanje i povraćanje.Ako to stanje duže traje beba počinje da gubi telesnu težinu.Kao znak gladovanja pojavi se i temperatura ispod normalne-hipotermija.
Lečenje hipogalaktije čim se primeti treba pronaći uzrok, omogućiti što bolje pražnjenje dojke i sprečiti zastoj mleka.Bolje pražnjenje dojke se postiže češćim stavljanjem odojčeta na grudi, ili veštačkim pražnjenjem.

Zapaljenje pluća kod deteta može da se javi u dva oblika:
-U obliku pneumonije (tipična pneumonija) i  Bronhopneumonija (atipična pneumonija) Razlika izmedju jenog i drugog oblika su višestruke. Uzroci pneumonije su isključivo pneumokoke, dok bronhopneumoniju mogu da prouzrokuju najraznovrsne bakterije i virusi.
Pneumonija zahvata ceo režanj, ili najveći deo režnja pluća. Bronhopneumonija zahvata,pojedine režnjiće i to u reznim režnjevima pluća, zahvatajući pored toga i bronhiole.
Tok i trajanje bolesti su različiti pneumonija se izuzetno javlja kod deteta mladjeg od 2 god.
PNEUMONIJA-tok bolesti je sličan, kao tok kod odraslih.Početak je sa visokom temperaturom, nekad bolovi u trbuhu, što može da se zavede i da se misli na zapaljenje slepog creva, ili akutno oboljenje trbuha. Nekad bolest počinje sa povraćanjem, glavoboljom, zatim uskoro se javlja otežano disanje, pojavi se suv nadražajni kašalj pa posle postane vlažan sa sluzavo-gnojnim ispljuvkom.
BRONHOPNEUMONIJA nastaje najčešće sekundarno oboljenje kao komplikacija prethodnog oboljenja disajnih organa, ali može da se javi i primarno. Bronhopneumonija nekad se javlja bez temperature, bez kašlja, jedino se može videti cijanoza oko usana, bledilo i dete slabo jede (sisa). Medjutim kod starijeg odojčeta protiče sa mnogo više simptoma.
Nagla pojava visoke temperature,kašalj povraćanje, plač je slab i kenjkav, izgubljen apetit. Nije retka  pojava cijanoze.
Lečenje se sastoji u primeni odgovarajućih antibiotika, sulfonamida, cefalosporina. Ako je disanje otežano može se davati i kiseonik. Kašalj treba suzbijati odgovarajućim lekovima.
Sobu treba često provetravati, grudni koš i glavu deteta podignuti da bi što lakše moglo da diše. Od toga je dvostruka korist:
-dete dobia više vazduha
-boljim provetravanjem u pluća se suzbija dalje širenje zapaljenja.
Hrana treba da je lako svarljiva, kašasta i da se daje u malim obrocima.
Profilaksi oboljenja organa za disanje, u prvom redu treba pojačati opštu nespecifičnu otpornost dečijeg organizma, a naročito organa za disanje. To se postiže pravilnom ishranom i negom.Ishrana treba da je dobro sastavljena u u kvantitativnom i kvalitativnom pogledu. Pazi se na unos belančevina,vitamina na taj način se stvaraju ulovi za pravilno rastenje i razvoj i tako se organizam osposobljava za borbu protiv infekcije.
Boravak na čistom vazduhu sunčanje i kupanje u tekućoj vodi. Preporučljiv je boravak na moru. Važni su stambeni uslovi. Nehigijenski vlažni,mračni i prenasiljeni stanovi su leglo za respiratorno oboljenje. Takozvano " sobno dete" je neotporno i oboli pri prvoj prehladi i dodiru sa infekcijom. Štetno je i nehigijensko oblačenje(pretopljavanje) i da deca ne dodju u dodir sa obolelim osobama.

Imati bebu nije nimalo jednostavan fizički i umni posao. Za ženu to predstavlja i potpuno napuštanje prvog (bezbrižnog) i drugog (trudničkog) stanja i prelazak u „treće” stanje ispunjeno protivurečnim osećanjima, dilemama, konfliktima, ali i emocionalnom ispunjenošću zadovoljstvom kakvu samo roditelji mogu razumeti. Oblast spavanja odojčeta, u nauci, za sada, predstavlja oblast nagađanja više nego znanja, sa neujednačenom stručnom literaturom (više esejističkom nego empirijskom). Ova oblast ujedno predstavlja aktivno polje sukoba dveju psihijatrijskih škola: psihoanalitičke i bihejvioralne, što se odražava kroz različite pristupe i savete o higijeni spavanja odojčeta. Iako obrazci spavanja predstavljaju više odraz temperamenta deteta nego načina roditeljstva, buđenje po desetak puta tokom noći spada u domen poremećaja spavanja i bebe i mame. Deprivacija spavanja bebe utiče na spavanje mame i obrnuto, a deprivacija spavanja mame utiče na partnerski odnos mame i tate. Poremećaj spavanja onda postaje porodični problem. Ukoliko je kod bebe poremećaj održavanja sna, često buđenje, otežano smirivanje i prelazak iz budnosti u lak san jedini manifestni problem (bez povećane dnevne razdražljivosti, poremećaja odnosa u dijadi majka-beba, motornih poremećaja, bilo kojeg regulatornog poremećaja), poremećaj spavanja odojčeta je sasvim pouzdan. Buđenje na svakih 20-30 min. u drugoj polovini noći ima objašnjenje u skraćenju ukupnog trajanja faze plitkog i dubokog spavanja koje je kod odojčeta inače kraće nego kod odraslih, a faze plitkog spavanja dva puta su vulnerabilnije nego kod odraslih. Otuda i češće i lakše buđenje. Kratkotrajna buđenja su dakle normalna i očekivana pojava, nakon kojih se beba samostalno uspavljuje. Ono što nije uobičajeno je da se beba često budi i ostaje budna nakon toga, a posebno ako po buđenju beba postane motorno aktivna („ide negde”). Osim generalno povišene budnosti bebe, razlozi za čestim buđenjem mogu biti i zajedničko spavanje mame i bebe, pri čemu uplašena mama budi bebu čestim proverama. Iako mame čuju i najmanji šum koji beba proizvodi, misli se da je bezbednije da beba spava u ograđenom krevecu. Drugi razlozi mogu biti u vezi sa rastom zuba, što možete prevenirati utrljavanjem lokalnih anestetika, zatim zapušen nos, žeđ, temperaturne razlike, pa i hrkanje mame. Zbog svega, ako je to moguće, treba omogućiti bebi da spava odvojeno od mame u svom krevetiću. Bebe imaju potrebu za toplotom majke i komunikacijom sa njom, ali pre svega, beba ima potrebu za spavanjem kada je vreme za spavanje. Postavlja se pitanje koje su to uzrasne granice kada ono što bebi u jednoj fazi razvoj prija i potrebno joj je, u drugoj fazi razvoja šteti. Buđenje i noćni podoji su do četvrtog meseca imali biološku važnost za bebu, ali sa 11 meseci to predstavlja ponašanje koje se odvojilo od svog uzroka i predstavlja naviku koju održava majka, najčešće iz sopstvenih uverenja i strahova. Od šestog meseca dete ima bolju termoregulaciju i uveliko uzima drugu (čvršću) hranu, tako da se potreba noćnog dojenja smanjuje na najviše jedno buđenje radi dojenja. Posle šestog meseca (najkasnije do devetog) noćno dojenje je nepotrebno jer se očekuje da dete noću spava a ne da vari hranu (70% dece u uzrastu od 9 meseci spava najmanje 5h u kontinuitetu bez buđenja). Međutim, razumljivo je i zašto majke ne prekidaju sa noćnim dojenjem. Bebin plač je neverovatno snažna draž (po inezitetu plač može dostići buku inteziteta pneumatske bušilice za razbijanje betona), i u mozgu majke predstavlja signal za lučenje mleka. Uz sadejstvo materinskog instikta, strahova za zdravlje bebe i prirodne potrebe mame za snom, nastaje snažna pokretačka snaga za automatizovano nuđenje dojke pri prvom plaču bebe tokom spavanja. Zbog svega, uspavljivanje sisanjem nakon buđenja treba prekinuti. Istina je da to bebi daje osećanje sigurnost, toplote, hranu (mada sa 11 mes. retko ima potrebu za pravim podojem), ali je ometa u razvoju i učenju samoumirivanja. Ukoliko se u preteranom i prezaštićujućem roditeljskom ponašanju učvrste obrasci ponašanja deteta koji bi trebali da isčeznu na mlađem uzrastu, nastaje problem koji ometa detetov razvoj. Poremećaji spavanja između prve i druge godine života bivaju udruženi sa lošim apetitom i zaostajanjem u rastu, razdražljivošću tokom dana, problemima u socijalizaciji i usvajanju razvojnih veština. Dodatnu zabunu unose i medicinski pamfleti koji promovišu fizičko zdravlje deteta dojenjem do dve godine. Problem sa takvim savetima je što su uvek generalni i ne poštuju individualni razvoj već su skoncentrisani na jednu ili dve varijable npr. imunološki status deteta i enzimska podrška, a zanemaruju sve ostalo, pogotovo emocionalni i umni razvoj, pa i činjenicu da mleko tada nema ni približnu hranljivu vrednost potrebnu detetu, a da su komunikativne sposobnosti deteta daleko naprednije, tako da ono sa majkom ostvaruje mnogo složeniji emocionalni odnos od onoga koji se dešava tokom dojenja.   Dakle, šta onda činiti kada se dete probudi? Dve su mogućnosti. Kada ih pročitate, pre svega zapišite spisak koraka koji ćete preduzeti, kako se ne biste uspaničili na bebin plač, koji će se i pojačati na promenu dosadašnjih navika. Prva mogućnost - ukoliko ne možete da tolerišete bebin plač već je uzimate u ruke, nunate, ljuljate dok ne zaspi, činite to sve dok se beba potpuno ne opusti („oklembesi”) i dublje ne zaspi. Nestrpljivost i požurivanje samo doprinosi da nakon spuštanja bebe u krevetac ponovo začujete plač. A onda sve iz početka, ali svaki put sve duže. Tek nakon 20-tak minuta nakon uspavljivanja beba ulazi u dubok san iz koga se teško budi. Ukoliko se tokom noći probudi, ponekad je dovoljno pomaziti je po leđima ili lagano pevušiti pa da se beba ponovo uspava. Ovaj metod često pomaže, ali je nepouzdan i može pomoći u konverziji jednog načina uspavljivanja u drugi, a da se fragmentisano spavanja ne menja. Dobra strana je što ne podazumeva nuđenje dojke, a podrazumeva uključenje drugog roditelja kako bi mama predahnula. Tehnički, svaki od ovih postupaka predstavlja potkrepljujuću reakciju na bebino ponašanje, tako da se suštinski bebi ne pomaže bitno u učenju samouspavljivanja. Naravno,ovaj metod se preporučuje roditeljima koji sumnjaju i pored dokaza o dobrobiti drugih metoda. Druga mogućnost nosi gotovo sigurnu promenu noćnih obrazaca spavanja, u periodu od 3-5 dana, najduže do dve nedelje, u zavisnosti koje se bihejvioralne tehnike primenjuju.   Generalno, bihejvioralni terapeuti predlažu dva osnovna postupka: a) primena pozitivnih rituala pre spavanja kao predvidljiv znak za umirivanje bebe, a povezani su sa pozitivnim interakcijama između deteta i roditelja. Kao posebno povoljan metod predlaže se masaža odojčeta ili deteta. Osim promene obrzaca uspavljivanja i spavanja, primena masaže povezana je i sa pozitivnim efektima na učenje, rast, razvoj, jer umanjuje nivo stres hormona kortizola, adrenalina i noradrenalina, a dovodi do povećanja tzv. „hormona sreće” - serotonina. Kod adolescenata pad bunosti primenom masaže registruje se i na EEG aktivnosti mozga. Kada se uvedu rituali kao signal pred spavanje, onda se i vreme odlaska na spavanje može pomerati ka željenom terminu. Pozitivni rituali se odvijaju van detetovog kreveca. b) Trening samouspavljivanja, u svom izvornom doktrinarnom pristupu, isključuje roditeljske intervencije tokom spavanja. Podrazumeva stavljanje deteta u krevetac dok je još uvek budno („pospano ali budno”) i dopuštanje da se dete „plačući uspava”. Tehnički, neintervenisanje roditelja, umanjuje ponavljanje „neprikladnog” ponašanja bebe u vreme uspavljivanja i spavanja. Plakanje, bes, pozivi deteta, moraju biti ignorisani potpuno (nemodifikovan program), izuzev ako je dete bolesno, povređeno ili nebezbedno. Očekivano je da se tokom prve noći ponašanje dramatično pogorša (dugo plakanje, češće buđenje), ali se nakon 3 do 5 noći ponašanje dramatično menja. Uspeh zavisi isključivo od doslednosti roditelja. Ukoliko roditelji budu reagovali na plač deteta, program postaje neefikasan i dolazi do pogoršanja, jer se plač i bes onda potkrepljuju. Modifikovani program (za roditelje koji slabo tolerišu ponašanje deteta doživljavajući ga kao patnju, a ne kao učenje novog ponašanja) podrazumeva da roditelj može biti u istoj sobi sa detetom i mogućnost da verbalno ili dodirom uteši dete (ne duže od 60 sekundi u intervalima od 20 minuta). Ove intervale treba produžiti kako roditelji postaju opušteniji. Iako preporučeni program može izgledati surovo, on je u mnogim državama sveta preporučen od strane pedijatrijskih asocijacija i dečjih psihijatara i pokazao se kao najuspešniji metod koji uči dete i pomaže mu u razvoju potrebnih veština, a roditelje odvaja od prezaštićujućeg ponašanja koje, ako pošteno analiziramo, nije ništa drugo nego nuđenje poruke detetu da nije bezbedno. (bebac.com)

Sada bih govorila važne stvari o bebinoj sobi; da je čista, suva, provetrena, svetla i temperatura prijatna i bez dima. U prvim danima temperatura sobe može biti do 24C stepeni. Posle mesec dana 22C stepeni i posle stalna temperatura sobe od 20-21C stepeni.Za osvetljenje koristite slabiju sijalicu.Krevetac položite tamo gde ima dosta svetlosti. Beba leži u svom krevetcu na boku čas desno, čas levo a nikako ne na ledjima. Važno je da Vam skrenem pažnju ako leži na ledja kosti glavice mogu se loše oblikovati. Opasno je kada leži na ledja može da se zagrcne i udhnuti ono što je bljucnula. Spavanje potrbuške se ne preporučuje duže vreme zbog krivljenja stopala u stranu.Jedino, ako je beba prehladjena,kašlje malo držati na krevetu na trbuhu da se lakše drenira.

Abdukciono povijanje takozvani široki povoj najbolje obezbedjuje razvoj zglobova kuka,i sprečava iščašenje kukova.Dobro je nabaviti dasku za povijanje bebe,i držati na visini pri kojoj neće boleti vaša ledja, nakon izvesnog vremena. Na podlogu za povijanje stavite frotir sa plastičnom podlogom. Na frotir se stavlja pelena za povijanje.
POVOJ; Najpre se stavi švedska pelena ili H pelena,preko nje tetra pelena dva puta savijena u četvorougao i na kraju trouglasto tetra pelena se vrhom prema nogama. Kada povijamo dete idemo obrnutim redom.

Pritegnite pelene kod povijanja. Bebina kolena mora biti slobodna i nogice raširene.Benkicu navući preko pelena,da nebi bilo mokro kada se beba upiški.Možete koristiti i papirne pelene (PAMPERS) umesto tetra pelena.Znači ostaje švedska pelena i jedna tetra pelena.Pre svakog prepovijanja operite bebinu guzu mlakom vodom i sapunom za bebe, ili vlažnim maramicama.

   Nezarazne bolesti i telesne mane školskog doba

Pri sitematsim pregledima učenika, mogu se utvrditi razna obolenja i telesne mane. Neke se mogu i sprečiti ili potpuno odstraniti.
Kratkovidi učenici se lako poznaju, po tome što čitaju i pišu dtžeći glavu suviše blizu knjige ili sveske i što iz zadnjih klupa ne vide ono što se piše na tabli.
Ti učenici treba da se jave očnom lekaru.
Isto prilikom pregleda može se utvrditi kod učenika i govorne mane. Deca ne umeju pravilno da izgovore pojedine suglasnike kao: Č ; Đ; Ć; Dž; ili mucaju pri govoru. ove mane mogu se popraviti kod logopeda raznim vežbama.Govorne mane nepovoljno utiču na decu(ismevanje,zadirkivanje) što dovede do stidljivosti.
Oboljenje sluha isto se može otkriti prilikom sistematskih pregleda. Najčešće se susreću nagluva deca,a redje potpuno gluva. Nagluva deca ne čuju dobro, ali govore lepo. U velikim gradovima nagluva deca idu u posebne razrede za nagluve,gde im se daju aparati za sluh. Gluvonema deca uopšte ne čuju pa zbog toga postaju i nema jer u detinjstvu ne nauče da govore.Takva deca se školuju za gluvoneme.
Povećani krajnici i smetnje u nosu isto mogu biti primetni prilikom pregleda. Takva deca imaju hronično obolele krajnike i zapaljenje grla.Krajnici su ogromno povećane i zato takva dec dišu kroz otvorena usta a ne kroz nos.Kada je hladno vreme, nazebi su česti, zbog disanja kroz usta vazduh se ne zagreje, kao kad prolazi kroz nos, i zato često nastaje oboljenje bronhija (bronhitis) neka deca imaju smetnje u nosu iskrivljenja nosna pregrada (deviacio septi nasi) zapaljenje sluzokože ili male izrasline u nosu. Tu spada i pregled zuba kod stomatologa. Zubi su vrlo važni za zdravlje celog organizma. Njihova uloga je da isitne hranu koju posle natopi pljuvačka, što omogućuje nuspešno varenje. Potrebno je da se stekne navika da se žvaće lagano i dovoljno dugo. Oboljenje zuba su na žalost veoma česta, a nastaje iz raznih uzroka kao što su; nepravilna ishrana,nedostatak fluora itd. Karies zuba je najčešće obolenje i može se sprečiti pravilnom negom zuba. Zube prati mlakom vodom, zubnom pastom,i četkicom za zube posle svakog obroka. Pasta se trlja pozubima po dužini i posle dobro ispirati.
Prilikom pregleda može se još otkriti i neispravno držanje tela, što zavisi od stanja kosiju i mišića. Najvažniju ulogu ima kičmeni stum i mišići i ledja. Zavisi i od ispravnosti drugih kostiju tela a naročito nogu,stopala, lopatice i grudnog koša. U mladjim godinama kičma se često krivi udesno ili ulevo naziva se scoliosa. Kod takvih osoba jedno rame je više a drugo niže a kičmeni stub pravi manji ili veći luk udesno ili ulevo osim toga i sam grudni koš iskrivljen. Kada kičmeni stub pravi luk unatrag zove se kifoza. Takve učenike treba slati na korektivnu gimnastiku kod fizioterapeuta, radi jačanje mišića raznim vežbama.

 

      Plač je znak deteta, umesto govora, što nastaje zbog raznih osećanja.
Bebe plaču: zato što su gladne,ili žedne
zato što su mokre ili ukakane
zato što su bolesni - bolovi u stomaku
traže blizinu majke
umorna beba, pogotovo kad je niža telesna težina.
Ako je plač prouzrokovan gladju, dete će prestati da plače, čim bude nahranjeno.
Ako je prouzrokovan neugodnim osećanjem, dete će prestati da plače čim mu se promene pelene.
Ako plačem traži ljubav ili pažnju, prestaće, čim bud uzeto u ruke.
Kada smo isključili sve nelagodnosti bio i u rukama i dalje plače verovatno je u pitanju bolest.
Dete čim dobija temperaturu, bol - plače daje signal da mu nešto fali.
Bebe noću obično više plaču, nego danju, jer noć donese za njih samoću, dobijaju manje pažnje suviše su usamljene i plačem pozivaju roditelje.
 

 

     Sisanje prsta je zadovoljavaljuće i umirujuće osećanje kod bebe. Neki naučnici smatraju, da bebe sisaju prst, da bi nadoknadili izgubljeno dojenje, ili nedostatak hranjenja flašicom. Kod neke dece sisanje prsta može trajati samo nekoliko meseci, dok će drugi imati ovu naviku do 2-3 godine starosti, pa čak i kad podju u školu. Kod sisanja prsta nije štetno za dete samo ako dugo traje.
Kada beba zaspi, sa sisanjem prsta i duboko u čvrstom snu nežno treba izvaditi prst iz usta.
Kod starije dece sisanje prsta može biti deo ličnih teškoća, ili da bude manifestacija skrivenih emocionalnih problema. Ako roditelj predpostavlja da je sisanje palca prouzrokovan nekim psihološkim problemom dete treba odvesti kod pedijatra.
Osim sisanje prsta postoje još slične druge navike kod dece a to su:
- uvijanje kose
- uvijanje uha,
- sisanje igračaka, odeće ili ćebadi
- grickanje noktiju
Kada smo primetili da dete duže vreme sisa palac-treba da mu kupimo odgovarajuću cuclu.
Postoje tzv.anatomske cucle, što u potpunosti odgovara dečjoj usti, vilici i ne šteti za razvitak vilice i zuba. važno je redovna savršena higijena cucle.
Upotreba cucla je efikasnija - bezbolnija, nego da beba, bilo koji predmet gura u usta.
 

 

   

Objavio/la Savetovalište za bebe u 09.59

 

 

Konvulzije su fenomeni motorne razdraženosti,koji se javljaju u napadima. Za vreme njihovog trajanja oboleli pokazuje nehotimične isprekidane pokrete udova, lica i očiju.
Mnoge konvulzivne krize su praćene gubitkom svesti, i ulaze u sastav motorne epilepsije. Druge nisu teške i izraz su tzv.nervnih napada. Kod normalnih osoba neke okolnosti, mogu da izazovu izbijanje konvulzivne krize, koje se više nikad ne ponavljaju. To je radi primera slučaj kod hipoglikemije ( što u toku života bilo kad može da se desi) ili kod novorodjenčeta,odojčeta za vreme povećane temperature( status febrilis) tzv.febrilne konvulzije.
Kod novorodjenčeta i odojčeta konvulzije imaju poseban izgled. Čiste tonične krize sa opružanjem udova, praćeno izvrtanjem očiju, hipotonične krize sa gubitkom svesti.
Klonične krize sa trzajevima udova, kod takvih pogled ostaje ukočen dok se nadlaktice opružaju, a pesnice su zatvorene i donji udovi u fleksiji.
Kod novorodjenčeta pojava konvulzije mogu bit posledica cerebro - meningealnog statusa, nekad hipokalcemija dovodi do takvog stanja. Febrilne konvulzije ide sa povišenom uglavnom visokom temperaturom, samo u toku febrilnog napada.Uzrok može biti (grip,dehidratacija, izbijanje zuba).
Sem napada visoke temperature uzroci dečijih konvulzija su epileptična bolest, medikamentoyne intosikacije, metabolički poremećaji itd. Bilo koji je uzrok u pitanju kod konvulzivne krize nužno je
HITNO preduzeti adekvatno lečenje.

 

To su necelishodni i nehotični pokreti, javljaju se u vezi sa različitim psihološkim, socijalnim problemima. Ti pokreti su nevoljni, nagli, brzi, ponavljaju se u različitim vremenskim intervalima, a zahvataju jednovremeno neke mišićne gupe. Njihov intenzitet i frekvencija menjaju se u velikoj meri pod uticajem emocije.
Tikovi se obično javljaju kod dece u 8-9 god života, a isto tako i u pubertetu.
Najčešće su zahvaćeni mišići lica ( žmirkanje,pokreti usana, nosa ) dalje mogu biti zahvaćeni rameni pojas, vrat ( ispružanje glave, čupkanje kose, grebanje, savijanje čuperka).
Pojačavaju se u trenucima pojačane afektivne napetosti. Dok se u stanjima opuštenosti i mirovanja, smanjuju a sasvim prestaju u SNU.
Eksploracija deteta s ovim poremećajem ponašanja treba da započne s njegovom biografiom
- analizom uslova ranog detinjstva ( poremećaj ishrane, govorne mane, levaštstva)
Često je u pitanju emotivno labilno plašljivo dete ( strah od mraka,životinja samoća )
Veoma zavisno od majke oni koji žive u stalnom strahu od lišavanja, zatim razne kazne.
Stav roditelja koja karakterišu nerazumevanje, podsmevanje i kažnjavanje pojačava kod deteta ove manifestacije.
Postoji izvesni slučajevi tika koji se naglo javljaju ( uglavnom kod labilnog deteta koji nedovoljno kontroliše svoju motoriku) a prestaju isto tako naglo i spontano posle nekoliko nedelja ili meseci.

          

       Pod uticajem negativnih naslednih i nepovoljnih spoljašnjih uticaja kod dece, mogu da se razviju raznovrsna duševni poremećaji.Takvi poremećaji su: nervozno (neuropatsko ) dete, neobuzdano, moralno bolesno, bezprizorno,stidljivo dete, dete koji strahuje, laže itd.
Nervozno dete pokazuje naslednu sklonost da na sve dogadjaje u vezi sa svojom ličnošću reaguje na naročiti način - preosetljivo jednom rečlju neuropatski.
Nervne reakcije se ispoljavaju već u doba odojčeta. Takvo odojče mnogo i dugo plače najčešće bez ikakvog stvarnog razloga,ili je ralog sasvim beznačajan. San je jako površan, dete se trza i u snu i naglo se budi uz plač. Česta je pojava nesanice. Takvo odojče Često stvara velike teškoće pri dojenju. Teško se navikava na sisanje ( neked pokazuje i strah od dojke ) guta mnogo vazduha, nekad uporno povraća što može da dovodi do podhranjenosti. Pri odbijanju se teško navikava na nove vrste i oblike hrane. Neuropatsko dete se teško vaspitava. Naročito u doba predškolskog deteta, kad je samovolja već i fiziološki izražena,nervozne reakcije se često ispoljavaju u vidu tzv.
respiratornih, afektivnih grčeva.Dete na neprijatnost - neispunjena želja grdnja, kazna, reaguje tako što se baci na zemlju, udara nogama i rukama oko sebe, pa čak i da izgubi dah pomodri i za kratko vreme izgubi svest. Neuropatsko dete često poznajemo po spoljašnom izgledu.
Obično je mršavo.Kosa je retka i nakostrešena u vidu čuperka. Lice je bledo, s tankim crvenim usnicama. Pravilan odgoj takvog deteta u porodici je vrlo težak. Zato je potrebno odvajanje deteta od roditeljke sredine ( pošalje se rodbini na zimovanje, letovanje) Pri odgoju neuropatskog deteta mora se imati mnogo takta i strpljenja.       
 

             
 

  

         Neobuzdano je ono dete za koje se u običnom životu kaže da je jako nestašno, više nego što može da se podnosi.To su deca, koja ne mogu da se skrase na jednom mestu, stalno su u pokretu, i pri tom izvode najnemogućnije podvige, često i sa rizikom da se povrede. U psihičkom pogledu ova deca nisu sposobna da se duže vežu za jedan odredjeni posao.
Pouke i savete prima na jedno uho i odmah puste na drugo. Površna su i lako zaboravljaju. Pri vaspitanju neobuzdanog deteta neophodno je da se zavede režim vojničke discipline.
Treba se truditi oko deteta da nauči na mirovanje a najviše da mu se razvija pažnja.